Putopis Vojvodine: Dvorac “Marčibanji”

0

Letnjikovac koji danas znamo kao dvorac Lederer nalazi se u centru Čoke.

Foto: banatur

Istorija najlepšeg zdanja u Čoki počinje u leto 1781. godine u Beču, na prvoj javnoj Licitaciji Komorskih dobara. Tada su Čoku, kao pustaru sa okolinom kupili braća Marcibanji – Lerinc, Imre i Ištvan za 95.500 forinti.

Onis u poreklom bili Poljaci, iz županije Trenčin. Njihov daleki predak po imenu Martin se obogatio trgovinom, pa su ga Srbi u Banatu zvali Martin-Ban, po ugledu na turske spahije, koji su dugo posedovali Banat. Kovanica “Martin-Ban” brzo se pretvorila u Marcibanji, što su njegovi potomci prihvatili kao prezime.

Dvorac je, pretpostavlja se, 1850-ih godina počeo da gradi jedan od naslednika, LerincMarcibanji III. U međuvremenu je imanje prolazilo kroz loše periode: u više navrata je kolera harala u okolini, a ni događaji koji su pratili revoluciju iz 1848-49. nisu bili povoljni za razvoj. Konačno, neke nesretne kreditne transakcije su primorale LerincaMarcibanjija da imanje proda 1869. godine. Nedovršeni dvorac su kasniji vlasnici izgradili, i na taj način je on dospeo u posed Ledererovih – delom putem nasledstva, a delom je kupljen.

U prvoj polovini 20. veka je Artur Lederer upravljao imanjem, a zatim njegov sin. Bili su sjajan par. Naime, tata Artura su smatrali za jednog od najeminentnijih stručnjaka Austrougarske monarhije na polju stočarstva, dok je Đerđ sjajnim osećajem za poslovanje doprineo stabilnom ekonomskom razvoju. Proglašavanjem imanja u Čoki oglednim su uspeli da izbegnu agrarne reforme iz 1920-ih. Na taj način je izbegnuto parcelisanje koje je tada za najveći broj vlasnika velikih imanja značilo kraj lagodnog života. Taj stil se održao u Čoki još kratko vreme.

Zgrada je jednospratna, u osnovi je simetričnog rasporeda osnovnih masa, podužno orijentisana sa glavnim ulazom na prednjoj fasadi (okrenutoj prema Potiskoj ulici). Prednja fasada je razčlanjena vertikalnim probojima, kojih ukupno ima tri i nazivaju se rizaliti. Centralni rizalit se završava arkadnim frizom i frontispisom. Na njemu dominira terasa na spratnoj visini, sa ogradom od kovanog gvožđa i tri prozora. Na terasu se izlazi iz posebne i najveće, centralne prostorije dvorca, koja je služila kao sala za posebne prilike, svetkovine ili balove.

Ovaj stil života je porodici omogućilo vinarstvo, proizvodnja semena za cveće i fabrika salame, a pogotovo značajan broj grla stoke, ovaca i konja. Konji su bili nezamenljivi do 1950-ih godina kada je došlo do ozbiljnije industrijalizacije, a naročito su bili značajni kao  pokretači konjske železnice koja je povezivala majure, a služila je i za prevoz putnika.

Porodica jevrejskog porekla je 1919. preuzela katoličku veru, ali uprkos tome je nemačka okupacija predstavljala smrtnu opasnost za njih. Mučno kolajući između Mađarske i Jugoslavije su preživeli rat i teško vreme koje je usledilo nakon njega, ali više nisu mogli da se vrate u Čoku.

https:// www.youtube.com/watch?v=p6yPJDMhWec&t=1

Autor: brif

Izvor: opstina coka, banatur

Pravila komentarisanja:

Portal Brif.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Komentari koji sadrže psovke, vređanje, pretnje, nepristojan govor, rasnu i nacionalnu mržnju kao i netoleranciju bilo koje vrste neće biti objavljeni.

Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove portala Brif.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.