U Bačkoj Palanci obeležen Dan sećanja na žrtve “Oluje”

0

U Bačkoj Palanci, gde živi nekoliko hiljada Srba proteranih u okviru hrvatske oružane akcije “Oluja”, sinoć je počelo obeležavanje Dana sećanja na sve stradale i prognane Srbe tokom te akcije.

Obeležavanje 23 godine od kako je proterano 250.000 Srba, uglavnom civila, žena i dece, te ubijeno i nestalo oko dve i po hiljade, počelo je parastosom koji služi patrijarh Irinej.

Među prognanima 1995. godine je bio i 62-godišnji Vilko Gogić iz Bosanske Krajine.
Počeo je novi život dolaskom u Srbiju, a danas, kaže, i kada bi hteo da se vrati nema gde.
“Nemamo gde da se vratimo. To su sad ruševine, jedino zemlje ima. Ali i da se vratimo, ne možemo da obezbedimo egzistenciju”, rekao je Gogić Tanjugu.

Đuro Šteljić, koji je sa ženom i tri sina proteran iz Korenice, kazao je za Tanjug da im je tog jutra u kuću došlo šest uniformisanih muškaraca, koji su im rekli da pokupe svoje torbe i nosite ili da ostave glave tu u stanu.
Navodeći da im ništa drugo nije preostalo da urade, Šteljić je kazao da se ne zna broja Srbima koje su zakopali pod autoput, rovokopačima kopali, pa ih asfaltom pokrivali.
“Naišla je policija, glavnog znam i rekli su nam da se kupimo i idemo odatle. Kažu, ovo je hrvatska domovina, ovo više nije vaše srpsko”, priča Šteljić.
Dodaje da je trebalo da u Srbiju dođu u šleperu, koji je išao iz Donjega Laca i koji je izgoreo, ali da je sudbina bila takva da dođu u jednom traktoru i tako prežive.
“Ništa nismo poneli, ostavili smo tanjir naliven supe, postavljen za doručak deci. Ostavili smo sve. Dvehiljadite sam otišao da tražim radnu knjižicu u Korenicu, pitam policajca gde je Šumarija, objasnim mu da sam kod njih radio 30 godina. Pita me da li sam imao kuću, ja kažem da sam imao stan. On mi kaže, ako si imao kuću kupi ciglu, opsovao mi je srpsku majku i kazao je – ovo je gruda hrvatske domovine. Ja sam ostao bez reči, dočekao autobus iz Šibenika i vratio se nazad, više nisam išao, što ću, nemam šta tamo da radim”, ispričao je Šteljić.

Dodao je da tada niko od Srba nije ostao, ali da poznaje jednog koji se vratio u Donji Lapac, u svoju kuću, koju je obnovio sa parama koje je imao.
“Sin mu nije mogao dobiti posao tu i vratio se u Banjaluku. Ja ga pitam kako je, a on mi kaže ‘gledaju te kako će te skinuti i zato sam vratio sina'”, naveo je Šteljić.
Dana sećanja na ubijene i prognane Srbe u hrvatskoj oružanoj akciji “Oluja”, 4. avgusta 1995. godine Srbija i Republika Srpska zajednički obeležavaju, na stadionu Sportsko rekreativnog centra “Tikvara” u Bačkoj Palanci.
Skupu prisustvuju, pored predsednika i premijera RS, Milorada Dodika i ŽŽeljke Cvijanović, prisustvuju i drugi zvaničnici Srpske, ali i lideri opozicionih stranaka, Ognjen Tadić i Mladen Ivanić, inače i član Predsedništva BiH, kao i Vukota Govedarica.
Prisutni su i ministri Vlade Republike Srbije, poslanici u narodnim skupštinama Republike Srpske i Srbije i drugih državnih organa Srpske i Srbije, predstavnici Vojske Srbije, Srpske pravoslavne crkve, udruženja za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije i brojni građani.

Vučić: Danas je Srbija, u ime svojih, progovorila…

Nakon parastosa okupljenima na stadionu sportsko-rekreativnog centra “Tikvara” obratio se predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Srbija je danas, u ime svojih, progovorila, i to bez trunke mržnje, bez poziva na osvetu, bez žželje za bilo čim drugim osim za istinom, i elementarnom pravdom, poručio je predsednik Aleksandar Vučić.

“Srbija je progovorila onom pravdom zbog koje i danas ponavljam ono što najmanje žžele da čuju. Da nikakvih Oluja, za Srbe, zato što su Srbi, više nikada neće biti. I da ćemo stajati uz svoj narod, za svoj narod, ne ugrožavajući nikog, ne preteći nikom, ali i ne dajući na sebe i svoje. I nemamo mi čega više da se stidimo, zato što smo Srbi”, poručio je Vučić.
U Bačkoj Palanci su večeras, ukazao je, svi Srbi i njihovi politički predstavnici, iz BiH, Republike Srpske, Crne Gore, i iz Hrvatske, i svi Krajišnici, kaže, gde god da žive, od Busija do Kanade, od Futoga do Australije, treba da znaju da nisu sami i da Srbija možda i može bez Krajine, ali bez Krajišnika ne može.
A potom je nastavio, u celini:
“Dragi prijatelji, Krajišnici, danas smo došli ne samo da obeležimo taj najstrašniji dan u našoj novijoj istoriji, dan u kojem je otpočela golgota čitavog jednog naroda, naroda na čija leđa je natovaren krst roda, porekla i vere, i naroda koji je šiban mržnjom, nego i da posvedočimo, pred svima, a pogotovo pred onima koji su zaboravili, namerno ili slučajno, da je svaki zločin, večan i da ne može ni da se zaboravi, ni opravda.
A najmanje može da se slavi.
Možete li da zamislite one koji će da slave Jelenine suze i njenu bol.
Ako im je da slave, neka slave, a mi možemo sa mnogo ponosa da gledamo u budućnost, ne samo zbog Tesle i Milutina Milankovića, već i zbog Krajišnika koji su ovde kod nas i koji su budućnost Srbije i sveta.
Kada ubiješ nekoga danas, ubio si ga i sutra; kada prognaš nekoga danas, prognao si i njegovo juče, prognao si svaki detalj čitavog njegovog žživota, svu njegovu prošlost, svaki njegov bogovetni dan i svaki tren čitavog njegovog postojanja.
I nema okvira u koji to može da se smesti. Nema rama, nema odrednice, za nešto što je zauvek tu, i u nama, i oko nas.
I nije nikakva slučajnost što su datumi, zločina zbog različitosti, zbog vere i nacije, isti. Nacisti su 4. avgusta 1944. godine, provalili u sigurno skrovište jevrejske devojčice Ane Frank i odveli je u logor, da umre.
Oni koji su, na isti taj dan, 4. avgusta 1995. godine provalili u Krajinu, ubili više od dve hiljade ljudi i 250.000 prognali, samo su ponovili istu stvar. Isti zločin protiv nekoga ko je različit, ima drugačije ime, poreklo i nekog svog Boga.
I u oba slučaja, jedina krivica i Ane Frank i Srba iz Krajine bila je ne nešto što su uradili, nego nečije ubeđenje da će, bez njih, neka zemlja, neki ljudi, biti lepši i bolji.
U oba slučaja traženo je i primenjeno konačno rešenje. U oba slučaja, oni koji su drugačiji, optuženi su za samo svoje postojanje. I nije puka koincidencija to što je Hitler, 1919. godine optužio Jevreje za to što se “množe”, i što je istu tu reč – “množili su se”, upotrebio Tuđman, u svom govoru u praznom Kninu, oslobođenom Srba, od sopstvenih stanovnika.
Motiv je, dakle, večan, isto kao zločin koji je prouzrokovao. Mržnja, u svojoj iracionalnosti, ne prepoznaje ni vreme niti bilo kakav kraj, osim onog, konačnog, da nekoga nema.
Razlika je, posle svega, samo u brojkama, koje govore, ne o manjoj žželji, nego o manjoj efikasnosti.
A namera je ista. Hitler je hteo svet bez Jevreja, Hrvatska, njena politika je htela Hrvatsku bez Srba, jer su, kako je rečeno, “razarali hrvatsko nacionalno biće”.
Kako, nije objašnjeno, niti je to bilo potrebno. Odvratna emocija, koja pokreće pogrom, istrebljenje, ne traži ni racio ni pojašnjenje. Dovoljno joj je nečije ime i prezime, da uradi sve ono što je uradila, u ime svog imena.
Dovoljno joj je to “Srbin”, i “srpsko” da spali sve u Kistanjama, Lunićima, Ružićima, Đitićima, Kućima, Krikićima, Treskavici, Civljanu, u Donjem Lapcu, Benkovcu, Cetini, Kninu, Dvoru, Srbu, Glini. . .
Kod Drniša su ubili štene, nedaleko od ustaških Čavoglava, pod optužbom da je “srpsko”. Ubijali su i krave, vadili im oči, prosipali drob, i ostavljali ih u centru srpskih sela, kao opomenu, i jasnu poruku – ne vraćajte se.
Delili su letke, sa obećanjem da će oni, koji se usude opet u Hrvatsku, da budu zaklani.
Bombardovali su kolone izbeglica, pljuvali ih i kamenovali, silovali, ubijali kraj kuća i kraj puta, potrudivši se da pir bude krvav, i da niko, od Srba, ne ode iz Hrvatske, bez kazne. Kazne koja mu je dodeljena samo zato što je Srbin.
I ako to nije namera, šta je onda namera? Ako to nije etničko čišćenje, šta je onda etničko čišćenje? Ako to nije zločin, najveći zločin od svih zločina, zločin zbog krvi, nacije i vere, kako, onda taj zločin izgleda?
Ne znam. Ali znam da danas slave, i da nikoga, prethodno, bar iz puke pristojnosti, za taj zločin nisu kaznili.
I neće. Baš kao što neće nikada da priznaju Jasenovac, i sve njegove žžrtve, i kao što neće da priznaju da su ubili više stotina hiljada Srba tokom Drugog svetskog rata, kada su, po prvi put, stvarali nezavisnu državu Hrvatsku, samo za Hrvate i ni za koga drugog.
No, to su oni, i to se sigurno neće promeniti. Ali nešto drugo, sasvim sigurno hoće.
Srbija se menja. Srbija, koja jako dugo nije shvatala da tragedije ne počinju kada se ne razumeju reči, nego kada se ne razume ćutnja. I tu ćutnju, tešku ćutnju svog naroda, svojih Krajišnika, nismo razumeli, previše dugo, gotovo punih 18 godina.
I ćutali smo na tu ćutnju, plašeći se da kažemo ništa drugo, nego ono što jeste.
Nismo smeli da kažemo, “zločin”. Ni da kažemo, “pogrom”. Ni da kažemo, “čišćenje”. Ni, “istrebljenje”, “ubijanje”, “silovanje”, “paljenje”, “pljačkanje”.
Danas, smemo. Danas je Srbija, u ime svojih, progovorila.
Danas Srbija govori u ime svih Krajišnika.
Bez trunke mržnje, bez poziva na osvetu, bez žželje za bilo čim drugim osim za istinom, i elementarnom pravdom.
Onom pravdom zbog koje i danas ponavljam ono što najmanje žžele da čuju.
Više nikada nikakvih Oluja, za Srbe, zato što su Srbi, neće biti. To je moja poruka Srbima i svima drugima.
I nećemo više, Milorade, biti samo utočište za naš narod, za naše Srbe. Bićemo zaštita za svakog od njih, stajaćemo uz svoj naroda, i nikome nećemo dozvoliti da ga progoni i ponižava.
I nemamo mi čega više da se stidimo, zato što smo Srbi.
Suviše je, dragi Krajišnici, velikih Srba, a pogotovo velikih Srba, iz Hrvatske, onih zbog čijih pronalazaka danas svoju sramotu ne slave u mraku, i bez mikrofona, da bi se mi stideli.
A kako ćete Tesli da promenite rod, Tesli od oca pravoslavnog sveštenika i majke Srpkinje da kažete da nije Srbin? Nego šta je? Kao i Milanković i veliki Krajišnici koji ovde žive.
I ti Srbi, i Ličani i Kordunaši i Dalmatinci…nama su dali najviše. Ostavili su oni, i Hrvatskoj, svoja velika dela.
Ali, još više su dali nama.
Srbi, Krajišnici, doneli su ovde, u svoju kuću, sav svoj talenat, marljivost, svu genijalnost tog krša u kojem su se rodili i koji te tera na velika dostignuća, i dali nam, sve to, onako kao što deca daju roditeljima.
Dali su, svojoj otadžbini, svojoj majci, Srbiji.
I nije Jelena dala pola srca. Jelena je svojoj Srbiji i Bačkoj Palanci dala dva srca, i ono krajiško i ono odavde iz Srbije.
Onoj čiji su najveći ponos. Onoj koja, i to je više od obećanja, to je ozbiljna zakletva, nikada neće da ćuti.
Ni o zločinu, ni o svom ponosu.
I na kraju, dozvolite mi da se još jednom izvinim svim Krajišnicima, svim prognanim, svim žžrtvama, za sve te godine ćutanja,teškog i zlokobnog ćutanja.
Muk je prošao u Srbiji. I njen, i vaš I glas nam je sve jači, u Srpskoj i u Bosni i Hercegovini i sve dalje se čuje.
Ponosite se time, radujte se zbog toga, u ove dane tuge.
Zato što je to dokaz da ih više neće biti. I da ste u svojoj kući, bezbedni i zauvek spaseni.
Hvala vam dragi prijatelji što ste se okupili u dosad najvećem broju i došli da što ste nam došli da odamo počast ubijenim i prognanim Krajišnicima.
Pozdravljam naš narod gde god da živi.
Ništa tuđe nećemo, ali niko ne može da nam zabrani da se zovemo Srbima, srpskim imenom i prezimenom.
Pozdravljam Srbe i u Crnoj Gori, i u Republici Srpskoj i u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj, svuda gde žive ovde u regionu i svuda u svetu.
Živela Republika Srpska. Živela Srbija”, poručio je predsednik Vučić.

Irinej: Jedina krivica što su bili Srbi

Jedina krivica nastradalih je što su bili Srbi i pripadali su pravoslavnoj veri, to je njihova jedina krivica, rekao je večeras patrijarh srpski Irinej i dodao da je to bio jedan od najstrašnijih dana naše istorije.
“To je bio strašan dan naše istorije, jedan od najstrašnijih od postojanja na ovim prostorima, rekao je patrijarh i dodao da je najtragičnije to što oni nisu postradali od ruku nepoznatog naroda, niti od ruku neke nepoznate religije, već od braće hrišćana. To stradanje je bilo takvo da se nebo zastidelo od ludosti ljudskih”, rekao je Irinej.
“Ako ima nekog ko je zatajio i mogao da to zlo zaustavi, to je bila Crkva, rekao je poglavar Srpske pravoslavne crkve aludirajući na Katoličku crkvu. Nažalost i njihova i naša tragedija”, dodao je Irinej.
“Ta mržnja koja je nastala u prošlosti, nastavila se i u vreme “Oluje” i što je tragično, ona je prisutna i danas”, upozorio je patrijarh Irinej.
“Kako Bog oprašta grehe, mi smo pozvani i nadamo se da će to oproštenje nekoga da navede da razmisli o tome što je bilo i da poželi da se takvo zlo nikada više ne dogodi, ne samo kod nas, već i svim drugim narodima”, izjavio je patrijarh.
“Nijedno zlo nikada nije donelo dobro jednom narodu, ni ovo strašno zlo neće doneti dobro nikome i jedini put i način je da se oslobodimo posledica zla da se Bogu molimo, pokažemo hrišćansku ljubav i oprostimo”, rekao je Irinej koji je ocenio da ne vidi takvu istu želju na drugoj strani.

Jelena Knežević: Uvek ću pamtiti osećaj straha i nemoći

Jedna od prognanih u hrvatskoj oružanoj akciji “Oluja” Jelena Knežević, čiji je otac koji je bio pripadnik Vojske RS poginuo u ratu, ispričala je da će uvek pamtiti osećaj straha i nemoći.
“U našu kuću ušla su dva nepoznata čoveka, bila sam mala da bih razumela, ali sećam se majčinog krika i sestrinih suza i straha koji me je obuzeo. Hrabri ginu na prvim linijama fronta, ali ne umiru, žive u sećanjima onih koji ih vole”, rekla je Knežević.
Ispričala je da je 3. avgusta 1995. godine u zoru probudio majčin glas i granate.
“U panici pakujemo nešto garderobe, hrane, vode dokumenta i slike. Moramo napustiti kuću. Kuda ćemo ? Ne znamo. Ne zna ni naša majka. Ima dve ruke da prigrli nas troje i ponese dva kofera. Vratiće se, tiho progovara, ali se ne okreće i kuću ne gleda dok nas podiže u kamion koji ide od Petrovca, prvog bezbednijeg mesta”, priča Knežević.
Seća se da je kolona bila prepuna uplakanih, gladnih i žednih ljudi koji su unezverenim pogledom tražili najmilije moleći Boga da su živi.
“Petrovačku cestu nadleću avioni i bombarduju kolone izmučenih ljudi. Zvuk bombi je bio jači od njih, ali slabiji od jauka ljudi. Ne postoji zvuk glasniji od krika umirućeg čoveka i plača onog koji žali za njim. Bar ja to tako pamtim i pamtiću zauvek taj osećaj straha i nemoći”.
Prisetila se i neizvesnosti, ali i osećaja da povratka na ognjište nema.
“Pamtim iščekivanje dugo kao večnost da krenemo put Srbije i strahovi se nižu. Hoće li nas zasuti bombama? hoćemo li stići? Preko Beograda nastavljamo da tražimo utočište za novi početak, nalazimo ga ovde u Bačkoj Palanci gde smo prihvaćeni raširenih ruku, prigrljeni i voljeni…”, ispričala je kroz suze Jelena Knežević.

Izvor: RTV, Tanjug

Pravila komentarisanja:

Portal Brif.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Komentari koji sadrže psovke, vređanje, pretnje, nepristojan govor, rasnu i nacionalnu mržnju kao i netoleranciju bilo koje vrste neće biti objavljeni.

Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove portala Brif.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.