Spens nije zdanje, nego sećanje

0

Kada se danas i ovde, i još ponegde kuka nad sudbinom Spensa, koji je posle dvadesetak godina od izgradnje Žeželjove ćuprije, bio amblem grada, onda valja reći da on, taj prostor slobode, nije u potrošenom betonu i napuklim staklima, nego u onoj emanaciji trajanja koja je jedino dostojna spomeničke pažnje.

Prvi šestocifreni broj stanovnika u Novom Sadu dosegnut je tek 1961., kada se u popisu žitelja navodi broj od 102.385. Ni najsmeliji umovi našeg urbanizma nisu računali sa današnjom policentrčnošću grada. Ulica Laze Telečkog, kejovi na Dunavu, samo su neki od primera da se glagol dešavati ovde najčešće pominje u pluralu. Legendarni, planetarni Vemli takođe je sazdan iznova.

I kao što je naveliko izvikana floskula kako je Novi Sad grad po meri čoveka, tako je i naš pretpostavljeni, novi Spens upravo računa sa energetskom, urbanističkom namenskom samerljivošću. Uostalom, nije Marija Trandafil, izuzetna naša zadužbinarka, sve zveckajući pred noć ključevima svoje bezbrižnosti, ostavila u amanet generacijama čatrlje, nego zdanja u kojima su i značajne naše nacionalne institucije.

Više marim rečene ključeve iste Marije Trandafil, i zvekir na već nepostojećim vratima Kamberove kuće, i okus zelenih kajsija, tih naših prustovskih madlena, u stihovima Đorđa Balaševića, i ljubičasti sumrak koji se začinje kod nekadašnje podoficirske bašte u Dunavskoj, nego ostatke izraubovane kaldrme Spensa. SVaka čast i šanku za kojim se okupljaju parničari, očekujući termin ročišta ili baš presude, kao i tom sjajnom zaklonu od kiše. Tako nalik na holove zlatiborskog hotela “Palisad”. To su sve naše lokalne znamenitosti koje su tu zahvaljujući navikama, koje je kolegijalno opisao i dopisao Vladan Desnica u “Zimskom ljetovanju”. Sve ostalo su manje više samo još kontejnerima namenjene relikvije jednog iščezlog sveta.

Inače, zašto se ne podsetimo da je Spens po svojoj prevashodnoj nameni nestao, ili zastao negde u polumraku zaborava, upravo u devedesetim godinama. Tada su ga preplavili butici i lažno poduzetništvo uvoznog modnog smeća, sve u znaku kontrabande. Nije, srećom, to dugo trajalo. Po pravilo, koje je poznato i važi sa najstarijim zanatom, kada je ponuda bogata, obilna, a potražnja tek na ivici statističke greške, onda se namah sve menja. Ali dah tog mrtvaka uporno se javlja kao dosada, neprivlačnost, nepoželjnost sama.

Sada, kada se Miloš Vučević koji ima glagole u rečenicama, gleda u oči (i) problemima svake vrste, i ogoljava sve oko sebe do potpune iskrenosti, svi se zgražavaju. Očevidno, onaj dremež u budžaku, koji ometa, ili bar nastoji da omete, svaku promenu, i ovde oblomvski, letargično džonja, remeteći napore vertikalne generacije koja ima itekako petlju našeg gradonačelnika.

Ko to kaže da nova scenografija, ako baš hoćete i novi performans ne može biti atraktivniji i “po meri čoveka” baš u bogatom spletu funkcionalnosti imašte.

Kako je krenulo, ne bi me uopšte iznenadilo kada bi za takozvano devastiranje i rušenje Spensa bio hitro okrivljen dinamični i neprikosnoveno radljivi i marljivi Aleksandar Vučić.

Ponovo beležim: niko i nikada nije predlagao ili pokušavao da devastira osnovnu kulturnu i sportsku i socijalnu misiju koju je na vajkadašnji samodoprinos omogućio Spensu. Rade se o samerljivosti rashoda, potrebama, oćne naše kolevke hleba i razuma.

Podsetimo se iskreno i bez zazora: Spens nije zdanje, nego sećanje, pretpostavka novih mogućnosti, i to pre svega za neke druge ispisnike, sasvim mlade.

Od iluzije do deiluzije

“Bio je iluzija. I odmah da kažem: ovo što je sad (pre)ostalo od Spensa i njegove prvobitne namene, svakako je poražavajuća deiluzija. Ruina koju priželjkuju kontejneri. Braneći tu tek izvesnu informaciju o nekadašnjem sjaju i dobro promišljenoj funkciji, posao je ili neznalački, ili zlovoljan. Svakako je bizarno da među vatrenim, kako se veli, čuvarima života i dela Spensa ima i onih koji su se, pre četvrdesetak godina itekako srčano borili protiv njegovog nastajanja. Duh provincije traje i vlada kada je već i minuo polumrak zabiti.”

Izvor: dnevnik štampano izdanje, za dnevnik dr Draško Ređep

Pravila komentarisanja:

Portal Brif.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Komentari koji sadrže psovke, vređanje, pretnje, nepristojan govor, rasnu i nacionalnu mržnju kao i netoleranciju bilo koje vrste neće biti objavljeni.

Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove portala Brif.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.